Zašto ljudi govore da postoji smisao kad i oni sami znaju da ga nema? Zašto ne mozeš da budeš normalan kao i svi ostali normalni ljudi? Zašto te ljudi povrede kad ti najviše trebaju? Sva ta pitanja vrte ti se po glavi dok pokušavaš da suzbiješ svoje suze. Gledaš sebe i uopšte ti se ne sviđa ono što vidiš. Tvoje krvave ruke od rana. Tvoje grozno lice od bubuljica. Tvoje debelo telo. Ljudi će ti pričati da si prelep i da ima smisla u svemu samo da bi se osećao bolje, ali samo ćeš imati lažnu nadu da postoji bolje. Ne, ti nisi dobro. Nikad nećeš biti. Prolaziš hodnicima škole dok te sva ta ogorčena lica gledaju. Da, upravu si. Oni tebe ne vole. Nemaju zbog čega. Ti si jedna prazna duša. Nemaš prijatelje. Većinu vremena provodiš kući čitaju knjige i gledajući filmove i serije. Alergičan si na kalorije. Mada noću je ipak najgore. Kad legneš i kad je oko tebe mrak i tama. Tad su suicidalne misli najveće. Nekad ti malo fali da okončaš sve. A često se pitaš zašto to jednostavno više i